Iza vrata operacione sale: Dan u životu hirurga

Prosečno vreme čitanja 13 minuta

Spec. dr med. Ilija Golubović

​​Hirurška profesija predstavlja izazovan, ali i nesumnjivo vitalan deo medicinske sfere.

Ovaj tekst otkriva pogled iza kulisa života hirurga, pružajući uvid u napore, obaveze i emocionalni izazov koji prate njihov svakodnevni rad.

Kroz analizu obrazovanja, iskustva, tehnoloških dostignuća i suštinskih osobina koje čine idealnog hirurga, istražujemo fascinantni svet abdominalne hirurgije.

operaciona sala

Pozadina profesije hirurga

Najvažniji segment, ne samo u hirurgiji već generalno u medicini, jeste obrazovanje.

Ono donosi sa sobom sva prethodna iskustva koja su prenešena uglavnom putem naučnih radova i literature koja se kontinuirano ažurira.

Školovanje je neophodno kao baza, ali sa druge strane školovanju nikad nema kraja, jer je potrebno da se stalno prati nauka, literatura i najnovija istraživanja kako ne bi došlo do pogrešnog lečenja. 

Ovaj fenomen proilazi iz činjenice da su stavovi u svim medicinskim disciplinama, posebno u hirurgiji, podložni promenama i mogu evoluirati u skladu s novim saznanjima koja se objavljuju.

Školovanje hirurga traje počevši od medicinskog fakulteta 6 godina, zatim 6 meseci staža i nakon toga prijava za specijalizaciju i 5 godina specijalizacije.

To znači da je potrebno gotovo 12 godina obrazovanja kako bi se postigla titula hirurga, u najboljem slučaju. 

Nakon toga sledi usavršavanje u svojoj oblasti i svakodnevno sticanje iskustava, usavršavanja u inostranstvu, dopuna savremenim stavovima, publikovanja, učestvovanje na kongresima, učestvovanje u radu sa drugim starijim hirurzima, razmena iskustva i generalno, nikada nema kraja školovanju što se tiče medicine, a naročito hirurgije.

Razlike između grana hirurgije 

Za razliku od grudnih hirurga ili kardiohirurga koji su skoncentrisani samo na jedan organ, i jedan organ im je u fokusu edukacije i napretka, u abdominalnoj hirurgiji postoji više organa o kojima se mora brinuti i sticati neophodno znanje.

Tu spadaju organi poput: jednjaka, dvanaestopalačnog creva, tankog creva, debelog creva,  jetre, žučne kese sa žučnim vodovima, pankreasa, slezine, hirurgija prednjeg trubšnog zida itd.

U abdominalnoj hirurgiji, savladavanje svih organa i sticanje potpunog znanja zahteva više vremena nego u nekim drugim hirurškim granama.

hirurska operacija

Na primer, specijalizacija iz abdominalne hirurgije u Nemačkoj traje 6 godina, a uobičajeno se smatra da je krivulja učenja u ovoj oblasti znatno sporija u poređenju s drugim hirurškim granama, kao i drugim granama medicine.

Ovo ukazuje na kompleksnost i obim znanja koji su potrebni kako bi se postao stručnjak u abdominalnoj hirurgiji.

To sa sobom nosi potrebu da se hirurg konstantno dodatno usavršava kao i da se skoncentriše na jednu oblast.

Izazovi abdominalne hirurgije

Abdominalna hirurgija obuhvata kompleksne intervencije na organima u trbušnoj šupljini, zahtevajući stručnost i preciznost u radu s različitim delovima gastrointestinalnog trakta i drugih važnih struktura.

Podeljenja je na 3 dela:

  1. Hepatobilijarna i pankreasna hirurgija
  2. Kolorektalna hirurgija i hirurgija male karlice
  3. Hirurgija jednjaka i gastrointestinalna hirurgija

Abdominalna hirurgija obuhvata nekoliko specifičnih područja, uključujući hepatobilijarnu i pankreasnu hirurgiju, čije operacije su usmerene na jetru, žučne puteve i pankreas.

Takođe, kolorektalna hirurgija i hirurgija male karlice fokusiraju se na operacije debelog creva, rektuma i drugih struktura u maloj karlici. S druge strane, hirurgija želuca i gastrointestinalna hirurgija obuhvataju operacije vezane za jednjak, želudac i ostale delove gastrointestinalnog trakta.

Ova specijalizacija zahteva stručnost i preciznost u tretiranju različitih organa unutar trbušne šupljine.

Savremeni pristupi lečenju u hirurgiji

U poslednje vreme, u oblasti abdominalne hirurgije, primetno je prožimanje drugačijih pristupa u lečenju, posebno kada su u pitanju benigni i maligni tumori.

Ovaj napredak odnosi se na sveprisutnu primenu minimalno invazivnih tehnika, koje se dalje mogu podeliti u dve glavne grane:

  • laparopski pristup 
  • robotski pristup

U Srbiji jos ne postoje uslovi za primenu robotske hirrugije.

S druge strane, laparoskopska hirurgija je počela da se razvija kod nas još 90-ih godina, a danas postala standard, ne za sve, ali za mnoge operacije.

Važno je naglasiti da je Nemačka i ostale razvijene zemlje, prepoznata kao centar izuzetnog medicinskog usavršavanja i standarda, posebno u oblasti hirurgije.

Prisutnost kako robotske tako i laparoskopske hirurgije kao dnevnog standarda ukazuje na visok nivo tehnološke i stručne sofisticiranosti u oblasti medicinske prakse.

Saradnja i razmena znanja između različitih delova sveta, uključujući i zemlje Zapada i Istoka, često igra ključnu ulogu u globalnom unapređenju medicinskih standarda.

Pristup i priznavanje različitih hirurških tehnika širom sveta doprinose daljem razvoju medicinske struke i poboljšavaju mogućnosti lečenja.

Ova globalna razmena iskustava i standarda može imati pozitivan uticaj na razvoj hirurgije u drugim zemljama, što doprinosi unapređenju zdravstvene nege širom sveta.

Veza između napretka tehnologije, nauke i medicinske hirurgije je izuzetno bliska. 

Kako tehnološki alati postaju sve sofisticiraniji, dijagnostičke metode postaju preciznije, a hirurški instrumenti postaju manje invazivni, omogućavajući hirurzima da izvode složene procedure s većom preciznošću i manjim oštećenjem okolnih tkiva.

Hirrurgija sama za sebe ne može da se razvija bez podrške drugih grana nauke.

Priprema pacijenata za operaciju

Kada kod nas dođe pacijent sa dijagnozom nekog drugog lekara sledi detaljan razgovor i objašnjenje pacijentu o trenutnoj situaciji.

Ukoliko je u pitanju neka teža bolest, ne ide se u detaljno objašnjenje, kako bi se suzbio strah, koji može nastupiti i dodatno otežati situaciju.

Takođe, obavlja se i detaljan razgovor sa rodbinom kojoj se predočava sve do u detalj.

Ukoliko se obavljajuju lakše operacije, sve se može obrazložiti pacijentu, od toga šta je sve potrebno da se pripremi, kakav će biti tok intervencije kao i šta se očekuje nakon operacije.

Preoperativna priprema za operaciju

Pacijent u ambulanti dobija detaljan dokument sa preoperativnim smernicama, koje koordinira putem svog izabranog lekara.

Anesteziolog, kao poslednji u ovom procesu, pažljivo pregledava sva relevantna dokumenta i potvrđuje spremnost pacijenta za operativni zahvat pružajući odobrenje za proceduru.

Saradnja izmedju hirurga, kardiologa, anesteziologa i izabranog lekara je neophodna, kako bi se celokupni proces uspešno koordinisao. 

Dešava se da anesteziolog zahteva dodatna ispitavanja od strane izabranog lekara i dopunu dokumenata od onih standardnih, u tom slučaju se pacijent vraća izabranom lekaru i odgovrajućem specijalisti i prikuplja preostalu dokumentaicju.

Na dan kada se indikuje operativno lečenje pacijent dobija spisak sve neophodne dokumentacije i dijagnostičkih postupaka, kao i detaljno uputstvo koje lekove sme da koristi, a koje ne, kako bi se što pre pripremio za operaciju.

To se odnosi na operacije koje nisu hitne i koje mogu da se odlože do godinu dana i gde pacijent ima vremena da se spremi.

U slučajevima kada su potrebne hitne intervencije, u smislu vitalnih indikacija, nema vremena za preoperativnu pripremi i pacijent odmah ide na operacioni sto. 

Atmosfera u operacionoj sali 

U hirurškoj sali vlada apsolutni mir, u smislu da mora da postoji jasna koordinacija između anestetičara, anestizologa i sa druge strane hirurga, kao i lekara koji pomažu hirurgu, prvog i drugog asistenta i insturmentarke. 

Komunikacija treba da se odvija u potpunoj tišini, iako ponekad može biti prisutna opuštajuća muzika u pozadini, ali u vrlo blagom tonu.

operacija stomaka

Sve ono što sledi u toku operacije mora biti jasno izrečeno jer sama operacije ne sme da ima zastoj već mora da teče kao reka.

Kako izgleda tim za operaciju

U operacionoj sali obično prisustvuje do 10 osoba.

Tim se sastoji od jedne instrumentarke i njene pomoćne instrumentarke, hirurga koji radi sa dva asistenta, anesteziolog, specijalizant anestezije i ponekad dva anestetičara.

Dodatno, uz navedene članove tima, može biti prisutno i pomoćno osoblje.

To znači da broj osoba u operacionoj sali može varirati u zavisnosti od vrste operacije koja se izvodi. 

Svu neophodnu proceduru u smislu sterilizacije instrumenata sprovode instrumentarke. Svaka operacija sa sobom nosi određena pravila, pravila instrumentiranja, tako da svo osoblje unapred zna koji će se instrumente koristiti. 

operacioni instrumenti

U svakom koraku se zna ko vodi operaciju, ko vodi anesteziju i isključivo se sve zasniva na poštovanju hijerarhije.

Onaj koji ima najviši stepen hijerarhije, nosi i najveću odgovornost tokom operacije.

Celokupan proces operacije se detaljno izvodi po uputstvima iz literature.

To je jako važno i zbog samog uspeha operacije, ali i zbog pravnog pokrića koje se može dovesti u pitanje ukoliko nešto pođe po zlu.

Samovolja ili eksperimentisanje u hirurgjiji je nešto najgore i pravno je kažnjivo.

Sve hirurške procedure su detaljno opisane u knjigama i hirurškim atlasima, tako da je van toga apsolutno nemoguće raditi bilo šta.

Već pre operacije je ceo tim upoznat sa svim koracima koji će nastupiti i ne odstupa se od toga.

Važnost iskustva u hirurgiji 

Iskustvo igra ključnu ulogu u operacionoj sali.

Posebno u situacijama koje nisu jasne kao u medicinskim atlasima.

Kada se susretnemo s tkivom koje je promenjeno prisustvom tumora, gde detalji nisu potpuno jasni, često je neophodno sprovesti dodatnu dijagnostiku ili preduzeti dodatne korake kako bismo prevazišli izazove.

U takvim situacijama, iskusni hirurg može lakše prilagoditi pristup i doneti odluke, koristeći svoje bogato iskustvo kako bi obezbedio najbolji mogući ishod.

Sve složenije operacije izvode hirurzi koji imaju više iskustava.

U poslednje vreme, zbog porasta maligniteta, primećuje se povećana potreba za obavljanjem operacija od strane iskusnijih hirurga.

Dužina i zahtevnost operacija 

Uglavnom se može pretpostaviti trajanje operacije, osim ako se anatomija ne optereti drugim patološkim substratom koji može otežati jasnu vizualizaciju strukture.

Najkraće operacije obično traju od dvadeset minuta do pola sata, dok najduže, poput Whipple operacije, mogu trajati i do 6 ili čak i preko 10 sati.

Ta operacija predstavlja proces uklanjanja većeg dela organa u abdomenu, uključujući glavu pankreasa, duodenum, deo tankog creva, žučne vodove, žučnu kesu, deo želudca i, nakon toga, zahteva kompleksnu rekonstrukciju svih ovih elemenata.

Bez hirurškog lečenja, skoro svaka borba protiv tumora završava se smrtonosno, a nakon uklanjanja maligniteta, terapija hemoterapijom i zračenjem može se nastaviti.

Hirurzi počinju sa manjim intervencijama kako bi vežbali koncentraciju, postepeno se pripremajući za najkompleksnije operacije. Ovaj pristup omogućava hirurgu da postane spreman za najzahtevnije zahvate.

Emocije u hirurgiji 

U zavisnosti od ličnosti, uglavnom bi trebalo da se radi bez emocija jer postoji puno tužnih ljudskih sudbina i kada bi se svaka prihvatila ovaj posao se ne bi mogao idržati.

Zadatak svakog hirruga je da postupi onako kako je navedeno u literaturi i svo ostalo zalaganje uglavnom nije na nama.

Postoji neko drugi ko o tome odlučuje.

Tačno je da je od hirurga očekivano da zadrži emocionalnu kontrolu tokom obavljanja posla.

Profesionalno distanciranje omogućava hirurgu da donosi precizne odluke i obavlja procedure efikasno, bez da ga preplavljuju emotivne reakcije. Iako može biti izazovno raditi bez izražavanja emocija u veoma delikatnim situacijama, to može doprineti efikasnosti i objektivnosti u pružanju medicinske nege.

Važno je napomenuti da ovo ne znači da hirurg ne brine o pacijentima.

Naprotiv, ovo reflektuje profesionalni pristup koji omogućava hirurgu da se fokusira na lečenje i dobrobit pacijenata, bez da ga preplavljuju lične emotivne reakcije koje bi mogle otežati izvršavanje njegovih medicinskih dužnosti.

Hirurg je plaćen i njegov je posao da sprovede intervenciju po poslednjim vodičima i literaturi, a sve ostale je na organizmu da se uspešno izbori sa izazovima.

Nove tehnologije koje se primenjuju u hirurgiji 

Endoskopska hirurgija, kao minimalno invazivni pristup, stekla je popularnost širom sveta i postepeno se uvodi i kod nas, aktivno se integrišući u svakodnevnu praksu.

Ne samo zato što je to novitet na svetskom planu nego i zato što to donosi i korist i za samu bolnicu i pacijente. Brži je protok pacijenata i bolnici pruža mogućnost da pomogne što većem broju ljudi. 

Pacijentima donosi značajne koristi jer je period oporavka značajno skraćen.

Mnogi pacijenti već nakon jednog dana mogu se vratiti normalnim aktivnostima, što se naziva jednodnevnim operacijama.

Moderni pristup hirurgiji, posebno minimalno invazivna hirurgija, predstavlja prelazak na manje invazivne tehnike, iako nije primenjiva kod svih slučajeva zbog određenih ograničenja. Međutim, tamo gde je moguće, ova vrsta hirurgije donosi neizmerne koristi u smislu bržeg oporavka i smanjenja invazivnosti procedura.

Osobine koje čine idealnog hirurga

Pre svega znanje je najbitnije i tu nema dileme, bez obzira na to kakav je ko čovek, sve se zasniva na znanju. 

Pacijent se puno puta opredeli za nekog ko je blag i pristojan i neko ko je tu da ga sasluša i pruži podršku, čak i ako je neko sa manje iskustva.

Po dosadašnjem iskustvu uočljivo je da čoveku prvSaveti za pacijenteo treba pružiti ljudsku ruku pa se onda ponude sve opcije lečenja.

Iz iskustva se često može primetiti da ljudi traže hirurga kome veruju i koji ih razume.

Važnost poverenja i empatije od strane hirurga neizmerno je važna. Međutim, pored toga, svaki hirurg sa sobom nosi i znanje, kao i želju za kontinuiranim usavršavanjem. Ova kombinacija poverenja, razumevanja i stručnosti često čini ključnu razliku u pružanju visokokvalitetne medicinske nege i podrške pacijentima.

Saveti za pacijente

Važno je da pacijenti pažljivo prate uputstva i savete hirurga.

Ovaj provereni proces, koji se praktikuje kroz godine unazad, ima kliničku potporu, i ishod može biti pozitivan samo ako se dosledno pridržavaju saveta lekara i ne deluju na svoju ruku.

Nije preporučljivo verovati informacijama sa interneta, s obzirom da danas svako može deliti svoje mišljenje.

Nikako ne treba oslanjati na savete nepoznatih lekara, već je važno da se pacijenti u svakom trenutku konsultuju sa svojim izabranim lekarom.

Saveti putem interneta, posete vračarima ili različitim životnim učiteljima koji se bave alternativnim metodama lečenja mogu predstavljati rizik.

To može samo produžiti proces lečenja i ugroziti priliku za pravilnim tretmanom.

Savetuje se da se pacijenti obraćaju profesionalcima, onima koji su posvetili čitav život medicinskoj praksi i kontinuiranom usavršavanju, umesto da veruju prevarantima.

Manje oslanjanje na internet, više razgovora sa stručnjacima predstavlja mudar pristup u očuvanju zdravlja.