- ŠTA JE ADOLESCENCIJA?
- PROBLEMI U ADOLESCENTNOM DOBU
- ZAŠTO NASTAJU KONFLIKTI SA RODITELJIMA?
- RAZGOVOR TINEJDŽERA SA PSIHIJATROM
- NAJČEŠĆA PITANJA (FAQ)
Šta je adolescencija?
Adolescencija je period tranzicije iz detinjstva u period odraslosti, u kome jedinka treba da ispuni niz razvojnih zadataka.
Adolescencija i pubertet nisu isto.
Pubertet je skup fizičkih i fizioloških promena vezanih za polno sazrevanje i maturiranje reproduktivnih funkcija, dok je adolescencija širi pojam od puberteta i podrazumeva promene koje se dešavaju u pubertetu, plus period socioemocionalnog i psihološkog sazrevanja koje uslovljava odraslost.
Faze adolescencije
Adolescencija je podeljena u tri faze, u svakoj od njih je specifičan set razvojnih zadataka i izazova sa kojima se susreće jedinka.
- Stadijum rane adolescencije (11-13 god): prilagođavanje anatomskim/fiziološkim promenama u pubertetu, učenje korišćenja novih kognitivnih kapaciteta, pozicioniranje u okviru vršnjačke grupe, suočavanje sa rodno zasnovanim očekivanjima
- Stadijum srednje adolescencije (14-16): razvoj i prihvatanje seksualnosti, potreba vršnjačkog prihvatanja i razvijanje novih sigurnih veza sa vršnjacima, moralno mišljenje, balansiranje između autonomije i odgovornosti
- Stadijum kasne adolescencije (17-19): Konsolidacija identiteta sa ugrađivanjem seksualnog identiteta, sticanje emocionalne nezavisnosti od roditelja, osamostaljivanje, doživljavanje novih nivoa intimnosti
- Završetak adolescentnog perioda je više određen psihosocijalnim i kulturološkim faktorima nego fizičkim i hormonskim promenama i teže ga je definisati (19-25 godina).
Problemi u adolescentnom dobu
Depresija
Depresija je okarakterisana kao perzistentno sniženo raspoloženje (kod dece i adolescenata češće iritabilno ponašanje), prestanak uživanja u dosadašnjim gratifikujućim aktivnostima, poteškoće sa spavanjem, čest zamor i gubitak energije, slabiji apetit i gubitak telesne težine, redukcija socijalnih kontakata i potreba za osamljivanjem, suicidne ideacije, osećanje bezvrednosti, sniženo samopoštovanje, preteran doživljaj krivice.
Etiološki faktori kao i faktori rizika u nastanku depresije su raznovrsni i vrlo često udruženi poput genetskih i sredinskih faktora, zanemarujućih i odbacujućih roditeljskih ponašanja, nedovoljne osetljivosti roditelja za potrebe deteta, nedostatka otvorenosti u komunikaciji, finansijski stres i siromaštvo, obeshrabrivanje autonomije mlade osobe.
U lečenju depresivnih adolescenata koriste se psihoedukacija, suportivni tretman, psihoterapija i farmakoterapija.
Izbor načina lečenja zavisi od težine poremećaja, komorbiditeta, rizika od suicida.
Anksioznost
Anksiozni poremećaji (generalizovani ansiozni poremećaj, poremećaj separacione anksioznosti, fobični poremećaji, OKP).
Anksiozne tegobe su veoma česte u detinjstvu i adolescenciji.
Ipak, od svih kategorija mentalnih poremećaja, najmanje je verovatno da će anksiozni poremećaj biti tretiran (veće su šanse da će dete sa eksternalizujućom patologijom biti tretirano od deteta sa internalizujućim poremećajem-očigedno je okolina spremna da reaguje ukoliko patologija smeta prevashodno okruženju, nego samom detetu).
Vrlo je bitno napomenuti da neće sva deca /adolescenti koji imaju anksiozni poremećaj imati taj poremećaj i u odraslom dobu, ali da je većina odraslih koji imaju anksiozni/afektivni poremećaj tokom razvoja imala anksiozni poremećaj, što potencira značaj blagovremenog tretmana anksioznih smetnji.
Poremećaji ponašanja
Tri grupe faktora rizika utiču na verovatnoću da se buntovno ponašanje u dečijem uzrastu razvije u poremećaj ponašanja u adolescenciji.
Karakteristike deteta, osobine ličnosti (impulsivnost, teškoće pažnje, preterana aktivnost).
Roditeljske veštine (neefikasno praćenje i kontrola, nedoslednost u vaspitanju, nepotkrepljivanje pozitivnih ponašanja).
Problemi u okviru porodičnog sistema (konflikti između roditelja, visok nivo porodičnog stresa, nizak nivo socijalne podrške, psihološki problemi roditelja-depresija, alkoholizam, itd.)
Ciljevi porodične terapije koja je ujedno najefikasnija u poremećajima ponašanja su:
Obezbeđivanje visokog nivoa kooperacije roditelja u razrešavanju problema vezano za problematično funkcionisanje adolescenta, uspostavljanje intergeneracijske hijerarhije, toplina, jasna komunikacija, jasna porodična pravila, uloge i rutina.
Zašto nastaju konflikti sa roditeljima?
Adolescenti su skloni većim promenama raspoloženja i generalno većim ekstremima u raspoloženju, u odnosu na mlađe ili starije osobe, u tom periodu postoji tendencija frekventnijih i intenzivnijih sukoba sa roditeljima.
Kliničari/terapeuti koji rade sa adolescentima treba da budu upoznati sa tipičnim razvojnim procesom adolescenata kako ne bi došlo do ignorisanja ozbiljnih problema i potcenjivanja ozbiljnosti poremećaja kod adolescenta – pogrešnom interpretacijom problematičnog ponašanja kao razvojno normalnog.
Ukoliko roditelji ignorišu adolescenta koji je mrzovoljan, neraspoložen i razdražljiv mogu da pogoršaju problem.
Drugi ekstrem u potencijalnom pravljenju grešaka jeste preterivanje i prenaglašeno reagovanje roditelja i terapeuta pretpostavkom da određeno ponašanje adolescenta signalizira patologiju, a zapravo je razvojno tipično.
U tom slučaju roditelji mogu da reaguju kažnjavajuće i restriktivno što bi moglo da podstakne adolescenta da ispolji intenzivnije takvo ponašanje sa ciljem da potvrdi svoju autonomiju.
Važnost komunikacije roditelja i tinejdžera
Porodice sa adolescentom koje se jave na pregled i zatraže pomoć psihoterapeuta/psihijatra su često uhvaćene u tzv zamku “simptomatskog ciklusa” gde učestvuju u ponavljajućim, neproduktivnim interakcijama jedni sa drugima, iako su motivisani željom da pronađu rešenje.
Interakcijski obrazac i problem postaju neraskidivo povezani, tako da rešavanje problema zahteva promenu u interakcijskim obrascima u koji je problem ugrađen.
Zadatak terapeuta je da menjaju obrazac, što znači da menjaju šta rade, a ne da menjaju ko su /šta su oni.
Najčešći obrasci koji se javljaju u simptomatskim porodicama su:
- Izbegavanje konflikta
- Prezaštićivanje
- Povlačenje i napuštanje u eskalirajućim okolnostima
- Umreženi odnosi
Posledice nedostatka komunikacije
Krucijalno je kako porodica reaguje na promene u ponašanju koje su karakteristika adolescentnog perioda.
Često se dešava da pokušavaju da reše problem tako što ponavljano koriste istu metodu koja je možda bila korisna u prethodnoj razvojnoj fazi.
Roditelji koji reaguju impulsivno kada ih izazove adolescent, savetujem da se podsete da slušanje ne znači nužno i slaganje i da se ne očekuje od njih momentalni odgovor, da se trude da ne odgovore na sadržaj, već na emociju i potrebu koja je često ispod tog sadržaja.
Autoritativni roditeljski stil se pokazao kao najadekvatniji, naročito u pojačano zahtevnom periodu kao što je adolescencija gde nastane problem kada roditelji autonomiju definišu kao odgovornost koju deca treba da preuzmu na sebe, dok adolescenti autonomiju doživljavaju kao slobodu od autoriteta.
Autoritativno roditeljstvo podrazumeva da roditelji nisu permisivni, da imaju standarde i očekivanja od deteta i da komuniciraju direktno. Postavljaju granice, ali su otvoreni za pregovaranje. Nude smernice kada su pitani, ali izbegavaju da prezaštićuju adolescente od posledica njihovih izbora.
Razgovor tinejdžera sa psihijatrom
Razgovor sa psihijatrom/psihoterapeutom pruža psihološki siguran, bezbedan i pouzdan kontekst gde adolescenti mogu da slobodno izražavaju svoja osećanja i razmišljanja, bez osećaja krivice, srama i stigme.
U zavisnosti od individualnih potreba i karakteristika samog adolescenta i onoga zbog čega traže pomoć, terapeuti primenjuju različite psihoterapijske i psihosocijalne intervencije u cilju prevazilaženja aktuelnih životnih poteškoća i izazova.
Psihoterapija je moćan resurs za sve adolescente kojima je potrebna emocionalna podrška i suportivni tretman tokom osetljivih formativnih godina.
Najčešća pitanja (FAQ)
1. Kako roditelji mogu prevazići svoje strahove i tabue vezane za razgovor o seksualnosti sa svojim adolescentima i zašto je važno da pruže adekvatno obrazovanje o seksualnosti?
Roditelji su jedan od najranijih i najvažnijih uticaja na seksualan razvoj i socijalizaciju adolescenata, način na koji oni reaguju na svoju seksualnost ima snažan uticaj na razvoj detetovog zrelog seksualnog ponašanja, pa čak i veći uticaj nego bilo koje informacije koje im prenesu.
Danas deca i mladi mogu sve što ih zanima pronaći na internetu i upravo zato je važno razvijanje “seks – pozitivnog odnosa” s decom jer će tada roditelji biti jedan od prvih izvora kome će se dete javiti s nekim pitanjem, a ne internetu punom dezinformacija.
Razgovori treba da počnu rano i da se nastavljaju godinama uz objašnjenja primerena dobi i mogućnosti za izgradnju veština koje im pomažu da donesu odgovorne, na činjenicama utemeljene odluke i sprečavaju rizična seksualna ponašanja. Učenje o seksualnosti i sama seksualnost je prirodan, normalan i zdrav deo detinjstva, adolescencije i odrasle dobi.
U skladu sa tim, kako bi takvo roditeljstvo bilo moguće, roditelji treba da se obrazuju kako bi u svoje domove mogli da unesu važne razgovore o temama kao što su: anatomija i fiziologija, pubertet, seksualni odnosi, reprodukcija, trudnoća, polne bolesti, kontracepcija, pristanak, rodne norme, rodna i seksualna različitost, intimnost, zdravi odnosi, donošenje odluka, seksualno nasilje, kontracepcija, seksualna želja i zadovoljstvo, medijska pismenost.
2. Kako roditelji mogu prepoznati i reagovati na znakove depresije u ponašanju adolescenata?
Kod depresivnih adolescenata mogu se javiti različite promene raspoloženja. Mogu da budu loše raspoloženi, neki će biti razdražljivi, neki će reći da se osećaju prazno, da ne osećaju ništa, žaliće se na osećaj dosade, gubitak energije, gube interesovanje za aktivnosti u kojima su ranije uživali.
Žaliće se na teškoće da se fokusiraju na zadatak, na lošu koncentraciju, pa će im trebati više vremena da nauče i zapamte ono što su nekada učili lako i brzo.
Mogu da imaju poteškoća sa spavanjem i sa apetitom. Prvi simptom koji se primeti često može biti agresivnost i kršenje pravila, a u osnovi ovakvog ponašanja je depresija.
3 Koje su posledice nedostatka komunikacije između roditelja i adolescenata?
Usled nedostatka komunikacije, adolescent može da se oseća neshvaćeno, da se izoluje, zbog toga porodica može da se oseća frustrirano, što dalje dovodi do zanemarivanja bitnih aspekata interpersonalnih porodičnih odnosa, i stvara se opisani simptomatski ciklus-interpersonalna diskonekcija potkrepljuje simptom, a simptom potkrepljuje diskonekciju.
Autor: Milica Miljević – Spec. dr med. dečji i adolescentni psihijatar, sistemski porodični psihoterapeut.
