Moderan način života, svakodnevna izloženost stresu i nepravilne navike u ishrani ostavljaju dubok i često trajan trag na kompletan sistem za varenje. Gastroenterologija, kao grana medicine koja se bavi zdravljem digestivnog trakta, poslednjih godina zabeležila je nagli porast broja pacijenata koji se žale na hronične tegobe u stomaku.
Ljudski želudac iz dana u dan trpi ogromno opterećenje prerađujući sve što unesemo, razlažući hranu i neutrališući potencijalne pretnje iz spoljne sredine, ali njegova biološka otpornost nije neograničena. Održavanje anatomskog i funkcionalnog zdravlja ovog organa predstavlja apsolutni temelj za celokupnu ravnotežu organizma.
Ipak, prvi znaci upozorenja i nelagodnosti u stomaku se gotovo rutinski zanemaruju i pripisuju prolaznom umoru ili lošem obroku, sve dok problem ne postane ozbiljan i ne počne direktno da diktira tempo svakodnevnog života pacijenta.
- ŠTA JE GASTRITIS?
- OBLICI I VRSTE UPALE ŽELUCA
- KOJI SU NAJČEŠĆI SIMPTOMI GASTRITISA?
- MEDICINSKO LEČENJE GASTRITISA
- PRAVILNA ISHRANA KOD GASTRITISA
- NAJČEŠĆA PITANJA (FAQ)
Šta je gastritis?
Kada govorimo o ovom oboljenju, gastritis predstavlja upalni proces koji zahvata i oštećuje samu sluzokožu želuca. Unutrašnjost ovog organa obložena je izuzetno složenim zaštitnim slojem čija je osnovna i najvažnija funkcija da spreči jaku hlorovodoničnu kiselinu, zaduženu za hemijsko varenje, da ošteti samo tkivo.
Kada se ta osetljiva biološka barijera stanji, ošteti ili oslabi pod uticajem različitih spoljnih i unutrašnjih faktora, želudačna kiselina dolazi u direktan kontakt sa ranjivim ćelijama zida želuca i počinje agresivno da ih nagriza. Glavni rezultat tog neprirodnog kontakta je upravo upala.
Zdrav i funkcionalan želudac neprestano održava finu biohemijsku ravnotežu između agresivnih faktora prisutnih u šupljini organa, poput same kiseline i pepsina (enzima za razlaganje i varenje proteina), i sopstvenih odbrambenih mehanizama tkiva.
Prva i najvažnija linija odbrane je sposobnost zdrave sluzokože da bez prestanka luči gustu sluz bogatu bikarbonatima (specifičnim hemijskim jedinjenjima koja brzo i efikasno neutrališu kiselinu). Snažan fiziološki stres, toksični lekovi ili patogeni mikroorganizmi direktno i grubo narušavaju ovu delikatnu ravnotežu. Smanjenje lučenja ove zaštitne sluzi ostavlja epitelne ćelije (osnovne ćelije koje u nizu oblažu površinu unutrašnjih organa) potpuno nezaštićenim.
Upalni proces (zapaljenje) vrlo brzo dovodi do otoka dubljeg tkiva i znatno pojačanog protoka krvi u zahvaćenom području, zbog čega sluzokoža postaje intenzivno crvena. Imuni sistem organizma tada prepoznaje problem i dolazi do hitnog privlačenja specifičnih imunoloških ćelija koje kroz krvotok stižu na mesto oštećenja pokušavajući da ga saniraju. Sama aktivnost imunog sistema često stvara dodatni pritisak u tkivu i značajno pojačava bol koji osoba subjektivno oseća.
Oblici i vrste upale želuca
Razvoj ove bolesti nikada ne teče po jednom, strogo univerzalnom obrascu kod svakog pojedinca. Medicinska praksa jasno prepoznaje i razdvaja više različitih formi koje se međusobno razlikuju po samoj brzini nastanka prvih tegoba, tačnoj dubini fizičkog oštećenja tkiva i specifičnim uzročnicima.
Akutni gastritis
Ovo stanje klinički se karakteriše kao iznenadna, brza i često veoma snažna upala sluzokože želuca. Simptomi se uvek javljaju naglo, a fizičko oštećenje na tkivu nastaje u kratkom rasponu od svega nekoliko sati do nekoliko dana.
Najčešći uzročnik su lekovi, prvenstveno iz grupe NSAIL odnosno nesteroidnih antiinflamatornih lekova (široko dostupnih medikamenata protiv bolova i povišene temperature). Oni deluju tako što blokiraju sintezu prostaglandina (važnih supstanci koje ćelijama služe kao primarni signali za stvaranje sluzi).
Pad nivoa prostaglandina praktično trenutno ukida prirodnu odbranu čitavog organa. Konzumacija velike količine alkohola u veoma kratkom roku takođe deluje direktno toksično na želudac, jer alkohol fizički rastvara zaštitnu sluz i izaziva masivno odumiranje površinskog sloja ćelija. Srećom, uz brzu prepoznatljivost i adekvatnu terapiju, tkivo kod ovog oblika ima odličan biološki potencijal za potpunu regeneraciju.
Hronicni gastritis
Dugotrajna i često tiha upala koja traje neprekidno mesecima ili čak godinama uvek se klasifikuje kao hronicni gastritis. Ovaj proces se razvija izuzetno postepeno, a dešava se da prođe potpuno bez ikakvih jasnih manifestacija u svojim ranim fazama. Apsolutno glavni uzročnik ovog stanja jeste veoma otporna bakterija Helicobacter pylori.
Ova specifična bakterija masovno proizvodi enzim ureazu, koji u kontaktu sa tečnostima u želucu stvara oblak amonijaka, čime efikasno i stalno neutrališe kiselinu u svojoj neposrednoj okolini. Bakterija se potom zavlači duboko ispod zaštitnog sloja sluzi i direktno se vezuje za ćelije želuca.
Imuni sistem šalje odbrambene ćelije krvi, ali one ne mogu lako da dosegnu i unište bakteriju kroz gustu sluz. Konačni rezultat je konstantan i štetan imunološki odgovor koji umesto da izleči infekciju, dovodi do trajnog oštećenja sopstvenog tkiva. Dugotrajni gastritis takođe može uzrokovati nastanak čira na želucu.
Erozivni gastritis
Kada se upalni proces dugoročno otrgne kontroli i dovede do jasnog fizičkog trošenja površinskog sloja sluzokože, nastaje erozivni gastritis. Erozije (sitna, plitka površinska oštećenja tkiva) mogu biti lokalizovane striktno na jednom delu ili rasprostranjene po celoj unutrašnjoj površini organa. Sama upala ovde ne mora nužno biti burna, ali ovo specifično stanje nosi opasno povišen rizik od unutrašnjeg krvarenja.
Sitni krvni sudovi koji su smešteni odmah ispod površine ostaju ogoljeni i potpuno izloženi kiselini. Veoma uporno, svakodnevno mikroskopsko krvarenje gotovo redovno dovodi pacijenta do hronične i neobjašnjive malokrvnosti.
Atrofični gastritis
Najteži i najkompleksniji oblik dugotrajne upale dešava se kada zdravo funkcionalno tkivo počne nepovratno da propada menjajući svoju osnovnu građu. Ćelije dragocenih želudačnih žlezda postepeno odumiru i trajno se zamenjuju ožiljnim tkivom ili ćelijama koje podsećaju na sluzokožu tankog creva. Te propale žlezde potpuno gube sposobnost proizvodnje želudačne kiseline. Ovaj proces je često autoimunog porekla, gde organizam stvara specifična antitela koja greškom napadaju i uništavaju sopstvene ćelije želudačnih žlezda.
Stanje apsolutnog odsustva kiseline temeljno menja normalnu funkciju celog sistema za varenje. Tada se javljaju izrazito specifični simptomi koji se, na iznenađenje pacijenata, znatno češće odnose na opšte sistemske probleme celog organizma nego na puki bol u stomaku.
Želudačna kiselina je fiziološki apsolutno neophodna za preuzimanje i apsorpciju esencijalnog vitamina B12 iz hrane. Dugotrajan nedostatak ovog vitamina neizbežno izaziva teške neurološke probleme, hronični zamor i pernicioznu anemiju (specifičnu vrstu malokrvnosti uzrokovanu isključivo nemogućnošću usvajanja ovog nutrijenta).
Candida gastritis
Gljivične infekcije želuca predstavljaju veoma redak klinički problem koji se retko sreće kod inače zdravih ljudi. Zdrav želudac sa svojom normalnom i jakom kiselošću je surova sredina u kojoj nikakve gljivice ne mogu da opstanu ni kratko vreme. Zbog te činjenice, candida gastritis se razvija jedino i isključivo kod onih pacijenata čiji je imunitet pre toga već ozbiljno narušen nekom drugom teškom bolešću ili veoma jakom medicinskom terapijom.
Osobe koje primaju hemoterapiju ili pacijenti koji svakodnevno uzimaju jake imunosupresive (medicinske lekove za namerno obaranje imunog odgovora) spadaju u glavnu rizičnu grupu. Sama gljivica kolonizuje prethodno obolelu sluzokožu stvarajući guste, uporne beličaste naslage koje mehanički sprečavaju zarastanje rana i izazivaju svakodnevne tupe bolove.
Koji su najčešći simptomi gastritisa?
Klinička slika značajno varira i drastično se menja od pacijenta do pacijenta. Dok određene osobe sa jasno vidljivim i teškim erozivnim promenama na pregledima osećaju tek blagu povremenu nelagodnost, drugi pacijenti sa veoma minimalnim crvenilom sluzokože svakodnevno prijavljuju nesnosne bolove i jake grčeve.
Tegobe su u najvećem broju slučajeva direktno vezane za sam proces varenja i unos hrane, mada se u težim oblicima upale javljaju i potpuno nezavisno od bilo kakvog obroka.
Tipični simptomi gastritisa obuhvataju manifestacije koje ozbiljno remete kvalitet života:
- Tup, probadajući ili veoma jako pekući bol lokalizovan u središnjem gornjem delu stomaka, tačno ispod same grudne kosti. Ovaj bol u gornjem delu abdomena može se širiti prema leđima, a kod starijih pacijenata simptomi mogu biti prikriveni ili se manifestovati samo kao uporan gubitak apetita.
- Izražen osećaj izuzetno rane sitosti gde osoba oseća tešku i neprijatnu prepunjenost stomaka nakon unosa samo nekoliko malih zalogaja hrane.
- Uporna mučnina koja oscilira po snazi tokom dana, a povremeno je praćena neizdrživim nagonom za povraćanjem kiselog i gorkog sadržaja.
- Pojačano, bolno nadimanje gornjeg dela stomaka i učestalo podrigivanje koje pacijentu nakon izbacivanja vazduha ne donosi očekivano olakšanje.
- Potpuni gubitak apetita koji u kasnijim i hroničnim fazama neizbežno dovodi do opasnog i neželjenog pada telesne težine i mišićne slabosti.
Prisustvo crne stolice koja vizuelno jako podseća na gust talog od kafe, ili povraćanje želudačnog sadržaja sa svežim tragovima krvi, jasni su i alarmantni znakovi ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja. Ovakve situacije ne trpe nikakvo odlaganje i zahtevaju hitnu intervenciju.
Ukoliko osetite bilo koji od ovih simptoma, preporučujemo vam da nas kontaktirate na broj 018 4531 904 ili 066 453 190.
Medicinsko lečenje gastritisa
Stručan pristup lečenju uvek mora direktno zavisiti od precizno identifikovanog uzroka i tačnog stepena oštećenja tkiva koji je utvrđen kamerom (gastroskopija). Pored toga, neophodna je i laboratorijska analiza krvi i stolice kako bi se precizno utvrdio stepen upale i prisustvo patogena. Neselektivna upotreba brojnih komercijalnih lekova za stomak na svoju ruku, bez potvrđene dijagnoze, najčešće samo trenutno maskira neprijatne simptome, dok veoma stvarna bolest u pozadini nastavlja tiho da napreduje.
Osnovni cilj je drastično smanjenje kiselosti u želucu kako bi se sprečila bilo kakva dalja iritacija obolelih ćelija, paralelno sa potpunim uklanjanjem samog okidača upale. Ukoliko su primarni uzrok nužni lekovi za bolove, njihova doza se strogo i pažljivo prilagođava.
Adekvatno i temeljno lečenje gastritisa uvek obuhvata primenu pažljivo doziranih farmakoloških protokola:
- Inhibitori protonske pumpe deluju ciljano i veoma snažno blokiraju biološki mehanizam zadužen za proizvodnju kiseline, stvarajući time bazno okruženje idealno za nesmetano zarastanje sluzokože.
- Antagonisti H2 receptora uspešno smanjuju ukupnu dnevnu proizvodnju kiseline blokiranjem histaminskih receptora i najčešće se koriste kod blažih oblika upale.
- Antacidi predstavljaju prosta jedinjenja koja brzo i direktno neutrališu postojeću izlučenu kiselinu u želucu donoseći pacijentu trenutno olakšanje jakog pečenja i gorušice.
- Eradikaciona terapija podrazumeva striktan protokol koji kombinuje jake antibiotike i lekove za smanjenje kiseline u neprekidnom trajanju od četrnaest dana radi potpunog uništavanja prisutne bakterije Helicobacter pylori.
Nakon urednog završetka protokola protiv helikobakterije apsolutno se uvek sprovodi obavezno kontrolno testiranje, najčešće izdisajnim testom, kako bi se nedvosmisleno potvrdilo izlečenje.
Pacijenti sa dijagnostikovanim autoimunim atrofičnim promenama zahtevaju potpuno specifičan pristup, jer oni do kraja života moraju redovno primati injekcije vitamina B12 pošto njihov izmenjen želudac više ne poseduje mehanizam potreban za njegovu prirodnu apsorpciju.
Pravilna ishrana kod gastritisa
Najbolja medikamentozna terapija redovno gubi veliki deo svog dejstva ukoliko pacijent nastavi da svoju ranjivu sluzokožu svakodnevno izlaže agresivnoj i pogrešno pripremljenoj hrani. Konstantna mehanička i hemijska iritacija održava upalu aktivnom. Način pripreme namirnica i sama tehnika konzumiranja za stolom podjednako su važni kao i konačan izbor jela na tanjiru.
Obilni i teški obroci naglo rastežu zidove želuca, što je snažan nervni signal organizmu da odmah luči ogromne količine kiseline. Prelazak na uredan sistem od pet ili šest znatno manjih obroka dnevno smanjuje fizički pritisak na organ i sprečava opasne skokove kiseline. Tokom akutne faze, ključno je strogo izbegavati sve faktore koji dodatno iritiraju sluzokožu, uključujući alkohol, duvanski dim i lekove na bazi aspirina.
Svaki zalogaj unete hrane mora biti temeljno i polako sažvakan. Korisni enzimi u pljuvački započinju prvu fazu varenja još u ustima, pa se adekvatno usitnjena hrana mnogo kraće zadržava u samom želucu. Temperatura unetog obroka uvek mora biti striktno umerena. Previše vrela hrana izaziva direktno termičko oštećenje tkiva i stvara bolno grčenje mišića, dok ekstremno hladna pića naglo sužavaju krvne sudove i znatno usporavaju proces zarastanja rana.
Zdrava i promišljena ishrana zahteva ozbiljno pridržavanje specifičnih kulinarskih i nutritivnih smernica:
- Potpuno isključivanje uobičajenih iritanata iz svakodnevne rutine podrazumeva strogu zabranu konzumacije jake crne kafe, svih gaziranih napitaka, ljutog čilija, sirovog crnog i belog luka, kiselih citrusa, svežeg paradajza i celokupnog industrijski prerađenog mesa punog štetnih konzervanasa.
- Pravilna i bezbedna termička obrada strogo nalaže da se svakodnevni obroci kuvaju isključivo u vodi, blago dinstaju ili spremaju na pari, jer svako prženje i pohovanje u dubokom ulju stvara teška hemijska jedinjenja koja direktno razaraju zid želuca.
- Sigurnu nutritivnu bazu svakodnevnog jelovnika moraju činiti isključivo lako svarljive namirnice poput dobro kuvanog običnog belog pirinča, sluzavog ovsa, obarenog krompira, kuvane piletine bez masne kožice, lagane bele ribe i zrelih banana.
Mleko i mlečni proizvodi na našim prostorima uvek zahtevaju veliku dozu specifičnog opreza pri konzumiranju. Mnogi pacijenti piju isključivo hladno mleko nadajući se da će ublažiti pečenje u grudima.
Kratkoročno olakšanje zaista postoji i dešava se u prvim trenucima, ali je dugoročni efekat na oboleli organ veoma štetan. Mlečni proteini i visoka koncentracija kalcijuma su medicinski dokazani, direktni stimulatori za ćelije koje proizvode kiselinu, što na kraju izaziva mnogo intenzivniji povratni bol nekoliko sati kasnije.
Sa druge strane, korisni fermentisani mlečni proizvodi poput kefira imaju potpuno drugačiju biohemijsku strukturu usled prirodnog rada bakterija i pacijenti ih neuporedivo lakše podnose. Obična voda pije se isključivo u pauzama, tačnije između samih obroka.
Konzumacija bilo kakve tečnosti neposredno tokom samog jela štetno razblažuje već oslabljene želudačne sokove, što dodatno i potpuno nepotrebno otežava celokupan proces varenja i prerade hrane u bolesnom želucu pacijenta.
