Anoreksija (anorexia nervosa): Uzroci, simptomi, posledice i lečenje

Anoreksija (anoreksija nervoza) je ozbiljan psihički poremećaj ishrane u kome osoba svesno ograničava unos hrane i dovodi sopstvenu telesnu težinu ispod zdrave granice, praćen snažnim strahom od debljanja i iskrivljenom slikom o sopstvenom telu. Prepoznaje se po naglom gubitku težine, izbegavanju obroka, opsesivnom bavljenju kalorijama i izgledom, a često i po povlačenju iz društvenog života i izostanku menstruacije kod žena. Iako spada među psihijatrijske bolesti sa najozbiljnijim posledicama po telo, anoreksija je izlečiva. Oporavak se postiže kombinacijom psihoterapije, postepenog vraćanja normalne ishrane pod nadzorom i lečenja telesnih komplikacija, a šanse su utoliko veće ukoliko se bolest prepozna ranije.

Bolest ne bira uzrast i ne tiče se samo izgleda ili navika u ishrani. U njenoj osnovi leži psihičko stanje u kome kontrola nad hranom postaje način da se izađe na kraj sa unutrašnjom napetošću, niskim samopouzdanjem ili osećajem da je sve ostalo van kontrole. Zbog toga se anoreksija ne rešava samo „vraćanjem apetita“, već zahteva razumevanje onoga što se dešava i sa telom i sa psihom osobe koja se s njom suočava.

Šta je anoreksija?

Anoreksija je psihički poremećaj ishrane u kome osoba namerno drži unos hrane ispod onoga što je telu potrebno, sa ciljem da smrša ili da spreči debljanje, iako je već mršava ili normalne težine. Puno ime bolesti je anoreksija nervoza (anorexia nervosa), a suština nije u tome da osoba ne oseća glad, već u tome da je snažan strah od kilograma i iskrivljena predstava o sopstvenom telu navode da tu glad uporno ignoriše. Reč je o priznatoj psihijatrijskoj dijagnozi, a ne o hiru, fazi ili pitanju volje.

Da bi se bolest razumela, korisno je razdvojiti dva pojma koja u svakodnevnom govoru poistovećuju, ali u medicini znače različite stvari. U stručnom jeziku „anoreksija“ sama po sebi označava samo simptom, gubitak apetita koji prati mnoga stanja, od obične viroze do bolesti želuca. Kod tog simptoma osoba zaista ne oseća glad i ne želi da jede. Anoreksija nervoza je zasebna bolest i funkcioniše obrnuto: apetit najčešće postoji, ali ga osoba svesno potiskuje zbog straha od kilograma. Drugim rečima, kod simptoma glad izostaje, dok se kod bolesti glad namerno savladava. Ta druga, anoreksija nervoza, ubraja se u mentalne poremećaje kojima se bavi psihijatrija, iako se njene posledice vide na celom telu.

Šta znači pojam anoreksija?

Termin potiče od grčkih reči i doslovno znači „bez apetita“ (an – bez, orexis – želja za hranom). Taj bukvalni prevod pomalo zavarava, jer kod anoreksije nervoze problem retko leži u nedostatku gladi. Osoba glad oseća, ponekad i vrlo jako, ali je nadjačava potreba da kontroliše ono što jede.

U toj kontroli krije se ključna razlika između obične neješice i bolesti. Kada nekome „ne ide hrana“ zbog stresa, tuge ili prehlade, reč je o prolaznom padu apetita koji se reši sam od sebe. Kod anoreksije nervoze odbijanje hrane je namerno, istrajno i vezano za doživljaj sopstvenog tela, pa se ne povlači kada okolnosti prođu. Upravo ta trajnost i psihička pozadina razdvajaju bolest od bezazlenih promena u apetitu i čine je stanjem koje traži stručnu procenu, a ne čekanje da „prođe samo“.

Koji su uzroci anoreksije?

Anoreksija nema jedan uzrok, već nastaje kada se kod osobe poklope psihološka, biološka i društvena ranjivost. Ne razvija se zato što je neko „odlučio da smrša“ niti zbog jedne loše navike u ishrani. Zato ista dijeta ili životna kriza kod jedne osobe prođe bez posledica, a kod druge pokrene ozbiljan poremećaj.

Psihološki okidači najčešće stoje u prvom planu. Kod osobe sklone perfekcionizmu i kontroli, hrana i težina postaju područje na kome se ta kontrola vraća kada nešto drugo u životu izmakne. Na to se nadovezuje biološka podloga, budući da se sklonost delom nasleđuje, uz izmenjen rad moždanih sistema koji upravljaju gladi i sitošću. Društveni pritisak, od ideala vitkosti do poređenja na društvenim mrežama, obično bude poslednja kap kod nekoga ko je već ranjiv.

Rizik da bolest zaista izbije veći je u prisustvu nekoliko prepoznatljivih okolnosti:

• Anksioznost, depresija ili opsesivno-kompulsivne crte ličnosti
• Perfekcionizam, nisko samopoštovanje i potreba za kontrolom
• Anoreksija ili drugi poremećaji ishrane u bližoj porodici
• Traumatičan događaj, gubitak ili period velikih životnih promena
• Bavljenje sportom ili poslom u kome se insistira na niskoj telesnoj težini
• Izloženost pritisku okoline i idealu vitkosti, naročito u adolescenciji

Anoreksija se ne „pokupi“ ugledanjem na druge i ne bira se svesno kao stil života. Društveni uticaji mogu da je pokrenu, ali samo tamo gde već postoji psihička i biološka podloga. Zbog toga se ne leči savetom da se više jede, već radom na uzrocima koji stoje ispod odbijanja hrane.

Koji su simptomi anoreksije?

Simptomi anoreksije javljaju se na dva plana istovremeno, na telu i u ponašanju, a najuočljiviji su nagli gubitak težine, izbegavanje obroka i stalna zaokupljenost hranom i izgledom. Telesni znaci su posledica gladovanja i vremenom postaju ozbiljni, dok psihički i bihejvioralni znaci otkrivaju bolest koja stoji ispod njih. Kod iste osobe retko se javljaju svi, ali kombinacija naglog mršavljenja i promenjenog odnosa prema hrani gotovo uvek je razlog za zabrinutost.

Ono što bolest čini podmuklom jeste to što može dugo da se sakrije. Osoba često nosi široku odeću da sakrije gubitak težine, izbegava zajedničke obroke uz izgovore i umanjuje ozbiljnost stanja, pa okolina prve znake primeti tek kada mršavljenje postane vidljivo.

Koji su telesni znaci anoreksije?

Telesni znaci nastaju zato što telo, lišeno dovoljnom količinom energije, počinje da štedi i usporava sopstvene funkcije. U početku deluju bezazleno, kao umor ili osećaj hladnoće, ali kako gladovanje traje, postaju izraženiji i zahvataju gotovo svaki organski sistem.

• Izostanak menstruacije (amenoreja) kod devojaka i žena
• Stalan osećaj hladnoće i teško podnošenje niskih temperatura
• Umor, vrtoglavica i nesvestica
• Suva koža, lomljivi nokti i opadanje kose
• Pojava tanke, meke dlačice (lanugo) po telu kao pokušaj tela da se zagreje
• Usporen rad srca i nizak krvni pritisak
• Zatvor i osećaj nadutosti posle malih količina hrane

Koji su psihički i emotivni znaci?

Psihički znaci su srž bolesti, jer upravo oni pokreću odbijanje hrane koje potom oštećuje telo. U središtu stoji snažan, iracionalan strah od debljanja koji ne popušta ni kada je osoba vidljivo mršava, praćen iskrivljenom slikom o sopstvenom telu. Osoba sebe doživljava kao krupniju nego što jeste, pa čak i uz izraženu pothranjenost veruje da mora još da smrša.

• Uporan strah od debljanja, nesrazmeran stvarnoj težini
• Iskrivljena predstava o sopstvenom telu i poricanje mršavosti
• Opsesivno brojanje kalorija, merenje i deljenje hrane na sitne delove
• Preterano vežbanje radi „trošenja“ unetih kalorija
• Povlačenje iz društva, razdražljivost i promene raspoloženja
• Izbegavanje zajedničkih obroka i poricanje gladi

Ove promene u ponašanju često se prepliću sa anksioznošću i depresijom, pa se kod dela osoba prvo primete potištenost i zatvaranje u sebe, a tek kasnije pravi uzrok. Zato se anoreksija i posmatra kao stanje koje traži podršku i psihologa i lekara, a ne samo promenu jelovnika.

Koje vrste anoreksije postoje?

Anoreksija nervoza javlja se u dva osnovna oblika, restriktivnom i purgativnom, a razlikuju se po tome na koji način osoba drži težinu niskom. Kod restriktivnog tipa mršavljenje se postiže isključivo ograničavanjem hrane i preteranim vežbanjem, dok purgativni tip uključuje epizode prejedanja praćene pražnjenjem. Oba spadaju pod istu dijagnozu i dele isti strah od kilograma, a razlika je u ponašanju kojim se taj strah ispoljava.

Restriktivni tip je ono što većina ljudi zamišlja pod anoreksijom. Osoba drastično smanjuje količinu hrane, izbegava čitave grupe namirnica i često se iscrpljuje vežbanjem, ali se ne prejeda niti povraća. Težina se održava niskom čistim uskraćivanjem energije telu.

Purgativni tip (poznat i kao tip prejedanja i pražnjenja) drugačije izgleda spolja. Ovde se smenjuju periodi strogog ograničavanja sa epizodama u kojima osoba pojede veću količinu hrane, posle čega usledi pražnjenje izazvanim povraćanjem, zloupotrebom laksativa ili diuretika. Iako podseća na bulimiju, ključna razlika ostaje u tome što je kod anoreksije telesna težina i dalje izrazito niska.

Podela nije samo teorijska, jer purgativni tip nosi dodatne rizike vezane za samo pražnjenje, od oštećenja zuba i jednjaka do opasnog gubitka minerala iz krvi. Kojem tipu bolest pripada procenjuje lekar, a od toga delom zavisi i na šta se u lečenju stavlja naglasak.

Koja je razlika između anoreksije i bulimije?

Glavna razlika je u telesnoj težini i odnosu prema hrani: kod anoreksije osoba je izrazito mršava i pretežno odbija hranu, dok je kod bulimije težina najčešće normalna ili povišena, uz ponavljane epizode prejedanja praćene pražnjenjem. Obe bolesti dele strah od debljanja i nezadovoljstvo sopstvenim telom, pa se lako mešaju, ali se razlikuju po ponašanju, izgledu i posledicama.

Kod anoreksije dominira kontrola i uskraćivanje. Osoba jede vrlo malo, težina pada ispod zdrave granice, a čitav život se organizuje oko izbegavanja hrane. Bulimija se vrti oko gubitka kontrole, jer se javljaju epizode u kojima osoba u kratkom roku pojede veliku količinu hrane, a potom pokušava da to poništi povraćanjem, laksativima ili gladovanjem. Osećaj srama i krivice posle prejedanja nastavlja začarani krug.

Zabunu stvara to što se anoreksija purgativnog tipa i bulimija na prvi pogled slično ponašaju, jer obe uključuju pražnjenje. Presudan je izgled i težina, budući da osoba sa anoreksijom ostaje izrazito pothranjena, dok osoba sa bulimijom najčešće ima težinu u granicama normale, zbog čega bolest duže ostaje neprimećena.

Iako se razlikuju, dve bolesti nisu strogo odvojene i kod iste osobe mogu da prelaze jedna u drugu tokom vremena. Zbog toga se i dijagnostika i lečenje oslanjaju na istu procenu, koja gleda celokupno ponašanje prema hrani, a ne samo trenutnu težinu.

Kako se anoreksija dijagnostikuje?

Dijagnozu anoreksije postavlja lekar, najčešće psihijatar, na osnovu razgovora, procene ponašanja prema hrani i pregleda telesnog stanja, a ne na osnovu jednog testa. Ključno je prepoznati tri stvari: značajno smanjenu telesnu težinu, uporan strah od debljanja i iskrivljenu sliku o sopstvenom telu. Uz psihičku procenu idu i analize koje pokazuju koliko je gladovanje već zahvatilo organizam.

Prvi korak je razgovor u kome lekar sagledava navike u ishrani, odnos prema težini i izgledu, ali i raspoloženje, jer se anoreksija često prepliće sa anksioznošću i depresijom. Pošto osoba sa anoreksijom po pravilu umanjuje ili poriče problem, u procenu se gotovo uvek uključuje i porodica, čije opažanje daje jasniju sliku o tome koliko dugo tegobe traju i koliko su uznapredovale. Kod dece i adolescenata deo procene bude i psihološko testiranje, kojim se preciznije sagledava emotivno stanje.

Telesni deo dijagnostike služi da se izmeri šteta koju je gladovanje napravilo i da se isključe druge bolesti koje mogu dovesti do mršavljenja. Standardno se rade:

• Merenje telesne težine i visine i izračunavanje indeksa telesne mase (BMI)
• Analize krvi, sa krvnom slikom, elektrolitima, šećerom i procenom rada jetre i bubrega
• EKG, radi provere rada srca koji kod izražene pothranjenosti biva ugrožen
• Procena stanja kostiju kod bolesti koja duže traje

Cilj cele procene nije samo da se potvrdi dijagnoza, već i da se odredi koliko je stanje ozbiljno, jer o tome zavisi da li lečenje može da teče ambulantno ili zahteva bolnički nadzor. Što se anoreksija ranije prepozna, to je i telesna šteta manja i lečenje po pravilu kraće.

Da li anoreksija ostavlja posledice?

Anoreksija ostavlja posledice na gotovo svim organima, jer dugotrajno gladovanje prisiljava telo da usporava i žrtvuje sopstvena tkiva da bi preživelo. Neke posledice se povuku kada se osoba oporavi i vrati na zdravu težinu, dok pojedine, poput oštećenja kostiju ili srca, mogu da ostanu trajne. Upravo zbog toga se anoreksija ne posmatra kao „problem sa ishranom“, već kao ozbiljna bolest koja može da ugrozi život.

Srce trpi među prvima. Pothranjenost usporava puls i snižava krvni pritisak, a gubitak minerala iz krvi remeti ritam i može da dovede do opasnih poremećaja rada srca, zbog čega procena srčane funkcije čini važan deo praćenja. Nedostatak hrane pogađa i krv, pa se javlja malokrvnost i pad broja odbrambenih ćelija, što se prati kroz krvnu sliku. Kod žena izostaje menstruacija, kosti slabe i postaju sklone prelomima, a kod mladih osoba u razvoju gladovanje može da uspori rast i odloži pubertet.

Da li se od anoreksije umire?

Anoreksija jeste bolest koja može da ima smrtan ishod, i spada među psihijatrijske bolesti sa najvišom smrtnošću. Prema podacima objavljenim u stručnoj literaturi, osobe sa anoreksijom imaju smrtnost oko pet puta višu nego opšta populacija, a do smrti dolazi kako zbog telesnih komplikacija gladovanja, tako i zbog samoubistva, koje je jedan od vodećih uzroka.

Ipak, ova slika ne znači da je anoreksija nervoza situacija iz koje se ne može izaći. Najveći deo smrtnih ishoda vezan je za bolest koja je uznapredovala i ostala nelečena, dok se uz pravovremeno prepoznavanje i stručno lečenje anoreksija u velikom broju slučajeva uspešno savlada. Rani pregled i lečenje su ono što presudno menja ishod, pa svaki nagli gubitak težine praćen strahom od hrane zaslužuje ozbiljnu lekarsku procenu, a ne čekanje.

Kako se leči anoreksija?

Anoreksija se leči kombinacijom psihoterapije, postepenog vraćanja normalne ishrane i lečenja telesnih posledica gladovanja, uz saradnju više stručnjaka. Ne postoji jedna tableta, a ni brzo rešenje, jer bolest ima i psihičku i telesnu stranu koje se moraju lečiti istovremeno. Cilj nije samo da osoba vrati kilograme, već da se promeni odnos prema hrani i telu koji stoji u korenu bolesti.

Lečenje se oslanja na nekoliko stubova koji deluju zajedno:

• Psihoterapija, kroz koju osoba prepoznaje iskrivljene misli o hrani i telu, uz uključivanje porodice kod mlađih pacijenata
• Podrška u okviru psihološkog savetovališta za nošenje sa anksioznošću i niskim samopouzdanjem
• Postepeno vraćanje ishrane pod nadzorom, kroz plan koji se izrađuje u nutritivnom centru
• Lekove, kada bolest prati depresija, anksioznost ili opsesivno-kompulsivne tegobe, o čemu odlučuje psihijatar

Psihoterapija je temelj, jer se bez rada na uzrocima vraćeni kilogrami lako ponovo izgube. Uporedo sa njom teče nutritivna rehabilitacija, postepeno i kontrolisano vraćanje hrane, budući da telo naviknuto na gladovanje prebrzo unete količine ne podnosi dobro. Tek kada se telo i psiha leče zajedno, oporavak postaje trajan.

Gde se leči anoreksija?

Anoreksija se najčešće leči ambulantno, kroz redovne kontrole i terapijske susrete, dok se bolničko lečenje sprovodi samo kada je stanje ozbiljno i život ugrožen. Izbor zavisi od toga koliko je težina niska, koliko su izraženi telesni poremećaji i da li postoji neposredna opasnost. Bolnički nadzor postaje neophodan kada pothranjenost ugrozi rad srca i drugih organa ili kada ambulantno lečenje ne daje rezultat, a cilj mu je da stabilizuje stanje do tačke sa koje se lečenje bezbedno nastavlja ambulantno.

Kako izgleda anoreksija kod dece?

Anoreksija kod dece ispoljava se slično kao kod odraslih, kroz odbijanje hrane, strah od debljanja i pad težine, ali kod najmlađih nosi dodatnu opasnost jer pogađa telo koje još raste. Umesto samog mršavljenja, prvi znak ponekad bude izostanak očekivanog napretka u rastu i težini, koji roditelji i lekar primete na redovnim pregledima. Što se bolest ranije prepozna, to su izgledi za pun oporavak bez trajnih posledica po razvoj bolji.

Ono što otežava prepoznavanje jeste to što se bolest kod dece dugo skriva iza promena koje deluju kao obična faza odrastanja. Roditelji ih lako pripišu pubertetu, prolaznoj izbirljivosti ili lošem raspoloženju, pa između prvih znakova i odlaska lekaru zna da prođe dosta vremena. Upravo zbog toga je korisno znati na šta konkretno treba obratiti pažnju.

Kako se anoreksija ispoljava u pubertetu?

U pubertetu anoreksija najčešće i počinje, jer se telesne i emotivne promene tog perioda poklapaju sa pojačanom osetljivošću na izgled. Telo se menja, težina prirodno raste, a kod osobe sklone bolesti taj rast budi strah i potrebu da se telo kontroliše gladovanjem. Pritisak vršnjaka i poređenje sa slikama na društvenim mrežama dodatno pojačavaju rizik.

Gladovanje u ovom periodu posebno je opasno zbog trajnih posledica po razvoj. Kod devojčica izostaje ili se prekida menstruacija, kod oba pola može da se uspori rast i odloži pubertet, a slabljenje kostiju u godinama kada bi trebalo da jačaju ostavlja trag koji se kasnije teško nadoknađuje. Zbog toga se kod adolescenata ne čeka, već se na prve znake traži procena, u koju se po pravilu uključuje cela porodica.

Znaci koji kod deteta ili tinejdžera zaslužuju pažnju roditelja su:

• Deljenje hrane na sitne komade, dugo zadržavanje nad tanjirom i tajenje koliko se stvarno pojede
• Odlazak u toalet ubrzo posle obroka
• Naglašeno interesovanje za kalorije, sastojke i „zdravu“ hranu koje ranije nije postojalo
• Vežbanje koje deluje prisilno, čak i kada je dete umorno ili bolesno
• Nošenje široke odeće kojom se skriva telo i izbegavanje presvlačenja pred drugima
• Pad uspeha u školi i gubitak interesovanja za ranije omiljene aktivnosti

Kada se pojave ovakvi znaci, korak koji najviše pomaže jeste razgovor bez optuživanja i pravovremeni pregled. Rano prepoznata anoreksija kod deteta ima velike šanse za pun oporavak, jer telo koje još raste dobro odgovara na lečenje kada ono počne na vreme.

Šta je infantilna anoreksija?

Infantilna anoreksija je poremećaj hranjenja kod odojčadi i male dece, obično između šest meseci i tri godine, kod koga dete uporno odbija dovoljne količine hrane i ne napreduje na težini kako bi trebalo. Uprkos sličnom imenu, reč je o stanju bitno različitom od anoreksije nervoze. Ovde ne postoji strah od debljanja ni predstava o sopstvenom telu, jer je dete premalo da bi ih uopšte imalo, već je problem u samom odnosu prema hranjenju i uspostavljanju obroka.

Uzroci infantilne anoreksije su različiti i najčešće se prepliću. Kod nekih beba postoji pojačana osetljivost na ukuse i teksture ili tegobe pri varenju koje hranjenje čine neprijatnim, dok kod drugih presudnu ulogu igra napet odnos oko obroka, kada pritisak da se pojede još samo pojača odbijanje. Bez obzira na uzrok, posledica je slabo napredovanje deteta, pa se ovakvo stanje ne posmatra kao prosto „loš apetit“, nego kao stanje koje traži procenu pedijatra.

Roditeljima je najvažnije da znaju da se povremeno izbirljivo jedenje kod male dece razlikuje od pravog poremećaja. Prolazne faze slabijeg apetita su uobičajene i same prođu, dok uporno odbijanje hrane praćeno zastojem u rastu i težini nije nešto šta treba čekati. Kada dete sistematski ne dobija na težini ili je gubi, procena lekara je korak koji sprečava posledice po razvoj.

Kada potražiti pomoć lekara?

Ako sumnjate da neko blizak ima anoreksiju, pomoć treba potražiti čim primetite da osoba uporno izbegava hranu, naglo gubi težinu ili se od jednom plaši debljanja. Ona sama najčešće neće zatražiti pomoć, jer bolest poriče ili ne vidi koliko je ozbiljna, pa zabrinutost bliske osobe često bude ono što pokrene lečenje. Što se reaguje ranije, oporavak je izgledniji.

Neka stanja traže hitnu reakciju, jer mogu značiti da je telo već ozbiljno ugroženo:

• Nesvestica, vrtoglavica ili vidljivo lupanje i preskakanje srca
• Krajnja slabost i nemogućnost obavljanja svakodnevnih obaveza
• Potpuno odbijanje hrane i tečnosti tokom dužeg perioda
• Kod deteta ili tinejdžera, zastoj u rastu ili gubitak težine u razvoju
• Bilo kakav nagoveštaj misli o samopovređivanju ili osećaja bezizlaznosti

Način na koji pristupite osobi jednako je važan koliko i sama reakcija. Razgovor vodite bez optuživanja i komentara o izgledu, jer oni izazivaju povlačenje, a umesto toga izrazite brigu i ponudite konkretnu podršku, poput zajedničkog odlaska na pregled. Stručna procena daje jasan odgovor o sledećem koraku i skida sa porodice ili prijatelja teret da sve nose sami. Anoreksija nije slabost karaktera već bolest, pa strpljenje i podrška bez osuđivanja pomažu više od pritiska.

Često postavljana pitanja (FAQ)