Radioterapija („zračna terapija“, jonizujuće zračenje), najčešći je način lečenja malignih tumora uopšte. Ona se sprovodi kod skoro polovine obolelih, u nekoj fazi njihovog lečenja. Ostali vidovi terapije su: hirurgija, hemioterapija, hormonoterapija, biološka terapija itd.
U ginekološkoj onkologiji, radioterapija daje najbolje rezultate u lečenju karcinoma grlića materice. Upotrebu radioterapije u lečenju malignih tumora, određuje isključivo onkološki konzilijum.
Za niže stadijume bolesti (St.Ia, Ib i IIa), kada rak grlića materice može da se operiše, jer je tumor relativno mali, zračenje može da zameni hiruršku intervenciju, sa identičnim rezultatima u broju izlečenih žena, kao i u broju i težini nuzpojava. Međutim, u praksi se (po važećim protokolima) za niske stadijume bolesti koristi hirurško lečenje, a zatim zavisno od patohistološkog nalaza posle operacije, sprovede i radioterapija.
Za visoke stadijume bolesti (IIb, IIIa, IIIb), odnosno lokalno uznapredovale tumore radioterapija se samostalno (ili uz dodatak hemioterapije) najčešće koristi kada hirurška intervencija tehnički ne može da se sprovede, bilo zbog veličine tumora ili njegovog načina rasta (urastanja u okolna tkiva).
Radioterapija je izuzetno složena terapijska metoda za radijacione onkologe, fizičare i radiološke tehničare (koji je kreiraju i izvode), a istovremeno izuzetno jednostavna, bezbedna i bezbolna za pacijente.
Dva osnovna vida radioterapije su: transkutana radioterapija (teleterapija „spoljašnje zračenje“) i brahiterapija („unutrašnje zračenje“).
Teleterapija („na daljinu“), sprovodi se na linearnom akceleratoru (zračno telo smešteno u „bunkeru“) kojim se sa različitih rastojanja i pod raznim uglovima, u različitim vremenskim intervalima i intenzitetima zračenja, preko kože tretira tumor duboko smešten u organizmu, sa ciljem da se što više ošteti ili uništi, a da se istovremeno što više poštedi okolno zdravo tkivo. Zračna terapija je strogo lokalizovana na određenu regiju tela, tako da se savremenim metodama mogu uništavati tumorski volumeni sa milimetarskom preciznošću.
U lečenju raka grlića materice, sprovodi se najčešće 25-28 seansi, pet dana nedeljno.
Brahiterapija (terapija kratkog dometa), u lečenju raka grlića materice, sprovodi se najčešće posle završetka spoljašnjeg zračenja, kada se spoljašnjim zračenjem postigne dovoljno smanjenje tumora. Složenim „MSCT asistiranim postupkom“, prvo se kao kod kiretaže napravi pristup u šupljinu materice, a zatim postave aplikatori („nosači“ ) zračnog izvora (iridijum 192).
Kod prethodno operisanih žena (niži stadijumi), ova metoda se sprovodi najčešće jedanput nedeljno (ukupno tri puta), bezbedna je, bezbolna, a zrače se samo vaginalna sluzokoža i region vaginalnog šava, uglavnom preventivno-sa ciljem da se spreči ponovno javljanje bolesti.
Kod viših stadijuma bolesti, brahiterapija se sprovodi 4-5 puta kod neoperisanih žena, sa ciljem da se rak grlića potpuno uništi.
Zračenje se takođe ne oseća, ali otvaranje materice, plasiranje aplikatora za radioaktivni izvor i ostale manipulacije, mogu biti bolne, pa se ova metoda sve češće radi u kratkotrajnoj opštoj instavenskoj anesteziji.
Po završetku radioterapije, koja prosečno traje oko dva meseca (25-28 spoljašnjih i 3-5 unutrašnjih zračenja), potrebno je da se sprovode tromesečne kontrole, u prve dve godine, a zatim na šest meseci, do pet godina od završetka lečenja.
Sve pacijentkinje su detaljno obaveštene o načinu lečenja i poseduju protokol o higijensko-dijtetetskom režimu, koga se pridržavaju u toku i posle sprovedenog lečenja.
